Utorak je, vreme - onako je, knjiga je i vreme je za male begove iz dokoličarenja u neke tuđe maštovite svetove. Tokom čestih priprema za postove, pored biblioteka, tona knjiga i literature, filmova, spotova, osvratnja na kvalitetne radove drugih, zavirujem takođe i na zanimljive blogove, sajtove, instragram i fejsbuk profile. 
Ovde opet ne želim da govorim o trivijalnim i banalnim radovima, poput onih: vidi šta sam to ja obukla, ili još jedno super fensi piće iz super fensi tegle na slamku u super fensi kafiću, a, ne, aaaa jok! Između ostalog i incijalna ideja bloga "Lete laste" ne daje prostor za tako nešto.  Danas ću da govorim o autorkama, koje inspirišu i utiču na ljude svojim radom na pravi način. 
Valentina Obradović
Iako je bilo reči o Valentininom radu, moram priznati da me natpisi na majicama koje radi iznova i iznova oduševljavaju. Citirajući stihove velikih autora, pesnika, pevača, umetnika, Valentina nas uvodi u svet odevne mašte, različitosti i samosvojnosti! Pa kad budemo nosili majice sa natpisima i ilustracijma kao što su: „Nisam Josipa Lisac, ali danas sam luda!” , „Iza razuma leži moja sjena. Ti si kao i ja posve izgubljena...”, „Ona je čudna k'o Mesec i ume strašno da mašta: sanja priliku pravu da upozna Kurosavu!" ili „Srce joj je snažno lupalo u grudima i ona upita: Ko je?..” - onda će nekako, srce ispod tih majica zaljubljenije da lupa. 
Marija Tošković
Umetnica i grafičarka Marija Tošković radi i živi u Beogradu. Njene radove – grafike i slike videla sam i kod nas i u inostranstvu. Snaga njenih dela leži, naravno, u prepoznatljivom likovnom identitetu, ali i u potrazi za odgovorima: ko smo, šta smo, kuda idemo? A Marijina, lična snaga ogleda se u istrajnosti i veri u ono što ona jeste – umetnica.
Ana Arp
Autorka super online magazina A .A. A. je Ana Arp, pisac i putnik. Anu još uvek nisam lično upoznala, ali kroz njen rad, interesovanja, pisanje i angažovanost jesam. Susret sa internet magazinom A. A. A., koji se bavi umetnošću sa kritičkog, teorijskog, istorijskog gledišta otvorio mi je više sfera, naterao da razmišljam, objasnio mnoge stvari koje nisam baš razumela, posebno u književnosti.   Citiraću nešto što je ona napisala predstavljajući se:
 "Moje omiljeno slovo oduvek je bilo A. Suprotno Rembou koji smаtrа dа je „A crno“, jа smаtrаm dа je A belo. A je početаk, A je mogućnost, A je beo pаpir, A je prаzno plаtno (...)
Slobodа je аlef, аlfа i A: početаk individuаlnosti neophodne za stvаrаnje. Putovаnje je početаk slobode. Stvаrаnje je imperаtiv." (...)
"Obrazovаnje je horizont, izmičućа strunа kojoj se teži." Ovaj blog je sigurno putovanje u suštinu umetnosti, u suštinu života, a i nas samih.
Marija Jelić  @missmariemasha (Instagram)
Sa Marijom se, takođe, nisam upoznala lično, ali pratim njen Instagram profil missmariemasha, za koji nemam reči! Prvo, ako želite da vidite kroz fotografije izložbi koje se dešavaju u Beogradu, pa i dalje, onda ste na pravom mestu.  Uvek aktuelna, na licu mesta, Marija daje delić atmosfere kroz Instragram fotografiju iz Muzeja istorije Jugoslavije, iz Miloševog konaka sa Festa ili iz nekog muzeja u inostranstvu. Kultura dobija pravi smisao – širi se.     Read More

Danas ćemo malo da putujemo u prošlost... Vratićemo se u period srednjeg veka i period socialističkog vremena u Jugoslaviji. Hm, nepomirljive vremenske odrednice! Prošlost, ipak, ne stoji tu samo radi sebe, već nas puno opominje (neke kao neme i obmanjuje), uči, raduje, rastužuje nas i inspiriše.
Pre svega, pisaću o najmlađoj srpskoj kraljici Simonidi i njenoj tužnoj sudbini. Verovatno znate da je Simonida (1294–1345) imala samo pet godina kada je njen otac – vizantijski car Andronik Paleolog, poslao na srpski dvor. Mala princeza bila je zalog mira i nevesta Stefana Uroša Drugog Milutina, koji je tada imao gotovo pedeset i nekoliko brakova iza sebe.
O njenom životu ne zna se baš mnogo. Tokom mog studiranja i izučavanja srpske srednjevekovne umetnosti nešto mi, očigledno, kao i mnogima, nije dalo mira, a bilo je u vezi sa Simondiom. Interesovao me je njen život, njeno poreklo, udaja za toliko starijeg čoveka i na kraju krajeva njeno zamonašenje.... Istorija, lična.
Ono što mi je sigurno ostalo zauvek u sećenju je čuvena freska u manastiru Gračanica koji se smatra jednom od najvrednijih fresaka srpskog srednjovekovnog slikarstva. Na njoj portret najmlađe srpske kraljice Simonide – kombinacija zlatne i plave boje, nepogrešivo. I jedna stvar koja je takođe jako zanimljiva – freska je delimično upropašćena, pa tako na slici Simonida nema oči... Jaka simbolika.
Simonida nije ostavila ravnodušnim ni Milana Rakića koji joj posvećuje pesmu, niti Milutina Bojića koji je napisao dramu „Kraljeva jesen”, ali ni Aleksandra Joksimovića, koji je u martu 1967. godine prikazao svoju Simonidu − kolekciju od 30-ak večernjih i koktel haljina oficijalne mode socialističke Jugoslavije. Modeli od svile i vunenog štofa bili su inspirisani krojevima srednjevekovne odeće i kamenim frizovima Gračanice. Reljefni vez, A linija, mini haljine, večernje haljine, spajanje tradicije i novih trendova u zvaničnoj modi sociajlističke Jugoslavije. Predstava venčanice Simonide sa šlepom i sa biserima asocira na odeću monahinja, a to − složićete se nije slučajno.
   Read More

Ženska tašna simbol je ženske slobode, simbol nečega što je nama ženama – na dohvat ruke, mada se nastanak torbe vezuje za muški pol i praistoriju. Prvu torbu koristio je muškarac kada je nosio oružje potrebno za lov. Kasnije, muškarci su nosili torbice za sitan novac, a u srednjem veku, s pojavom džepova na muškim odelima, muške torbe su otišle u viševekovni zaborav. Danas se stvari menjaju...
Smatra se da je najstarija ručno izrađena ženska torba iz XIV veka i da je nastala u severnom Iraku.
Prolazeći kroz razne transformacije i menjanja kroz vekove, u tašnama su žene nosile i nose svoj lični svet. Danas to je šminka, telefon, novačanik, dokumenti, ogledalce, knjige... Pronalazila sam i podatke da spoljašnost i unutrašnjost torbe mnoge govore o nama samima – isto kao i garderoba koju nosimo, kao i naše znanje, kultura... I delimično se slažem.
Zapravo, torba koja me navela da razmišljam o svemu ovome je torba koju je uradila kreatorka Viktorija Džimrevska. Viktorijin rad prepoznatiljiv je po jednom printu s njenim likom. Takva je i ova torba – jednostavna, u kvadratnoj formi i puna sadržaja: unutrašnjeg i spoljašnjeg. Meni je i više od torbe – pop art pokretno delo. Tako bih je nazvala. To je ono što tražim od kreatora i zbog čega je rado nosim u svim prilikama. Ovom prilikom, izabrala sam da je kombinujem sa magnolijama!
   Read More

Subota.
Sanjam kroz grad.
Lutam.
Odmaram.
I čekam ga. Na uglu ulica.
Šunjalice - spremne!
Džepna knjiga uz kafu - spremna.
Sunce - spremno.
Odoh.
   Read More

Ako gledamo – haljinu, suknju, pantalone, ili bilo koji odevni predmet, primetićemo najpre boju, pa posle formu samog komada. O boji u umetnosti raspravljalo se od vek i vekova – od Leonarda da Vinčija, preko Getea, koji je dotakao i psihološku stranu boja, pa do naučnih objašnjenja XIX veka, koji su danas prihvaćeni.  Drugim rečima, bojom, dragi moji, bojom se postiže najjači vizuelni, a potom i psihološki trenutak! Koja je vaša omiljena boja, ili nijansa, naravno, stvar je ukusa. U to bi bilo nepristojno zalaziti, čini mi se. Ono što se može reći: boja je najsugestivniji element odeće a utisak koji ona ostavlja prevazilazi dejstvo forme.  Boja može da nas zagreje, ohladi, razdraži, smiri... Upotreba boje u dizajnu zahteva stručnost i znanje, a način na koji koristimo boje stvar je ličnog ukusa. Ne znam kada se javila ideja o boji kao modnoj aktuelnosti, ali kada čitam modne magazine i ugledam pitanje, upućeno modnim kreatorima – koja je boja apsolutni hit ove sezone, često i ne čitam dalji nastavak teksta. Sve boje su uvek aktuelne, a samo na nama je da odlučimo kada i koju boju ćemo da nosimo. Za to je potrebno znanje – estetsko i psihološko! 
Završila bih ovaj post sa Da Vinčijevim upoređivanjem boje sa 4 osnovna elementa:
zeleno – voda
žuto – zemlja
plavo – vazduh
crveno – vatra. 
   Read More

„Ali ja ne želim sadašnjost, želim stvarnost;
Želim stvari što postoje, a ne vreme koje ih meri”.
Pošto je prošao taj, ozloglašeni januar i došao Deda Februar, još samo da ispratim i njega i Baba Martu i mislim da će mi biti lakše. Doduše, uopšte mi nije teško, čak bih rekla da mi je i lepo, ali nekako sam prolećno-letnji tip i tačka. Takvu modu volim i takve kolekcije, proleće − leto ove ili one godine, i onda kreću, haljine, kratki rukavi, mini suknje, sandale, šeširi i šta već hoćeš − a i nećeš za lepo vreme. Zima = kaput, ako ne preterujem. I ko zna šta ispod tog kaputa − neki džemper, slojevita garderoba... Pa mi je naporno da izađem napolje, pa me mrzi što je tako hladno.  Ali ovog puta, ispod kaputa, tačnije u levom unutrašnjem džepu - „kec iz rukava”!
Bolje rečeno čista desetka: portugalski pesnik Fernando Pesoa aka Rikardo Reiš, Alberto Kaeiro, tu pored srca. Džepna knjiga (skoro), čista zimska poezija „Večiti kalendar”. Poezija. I opet poezije. Zima. Sneg. Kuvano vino. I reči. I malo tuge. I puno razmišljanje. Moji najveći modni detalji.
  „Bolja je ptica…
Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gde je više nema,
a to ničemu ne služi.
Sećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sećati se znači ne videti.
Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaziti”.    Read More