„Ali ja ne želim sadašnjost, želim stvarnost;
Želim stvari što postoje, a ne vreme koje ih meri”.
Pošto je prošao taj, ozloglašeni januar i došao Deda Februar, još samo da ispratim i njega i Baba Martu i mislim da će mi biti lakše. Doduše, uopšte mi nije teško, čak bih rekla da mi je i lepo, ali nekako sam prolećno-letnji tip i tačka. Takvu modu volim i takve kolekcije, proleće − leto ove ili one godine, i onda kreću, haljine, kratki rukavi, mini suknje, sandale, šeširi i šta već hoćeš − a i nećeš za lepo vreme. Zima = kaput, ako ne preterujem. I ko zna šta ispod tog kaputa − neki džemper, slojevita garderoba... Pa mi je naporno da izađem napolje, pa me mrzi što je tako hladno.  Ali ovog puta, ispod kaputa, tačnije u levom unutrašnjem džepu - „kec iz rukava”!
Bolje rečeno čista desetka: portugalski pesnik Fernando Pesoa aka Rikardo Reiš, Alberto Kaeiro, tu pored srca. Džepna knjiga (skoro), čista zimska poezija „Večiti kalendar”. Poezija. I opet poezije. Zima. Sneg. Kuvano vino. I reči. I malo tuge. I puno razmišljanje. Moji najveći modni detalji.
  „Bolja je ptica…
Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gde je više nema,
a to ničemu ne služi.
Sećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sećati se znači ne videti.
Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaziti”.