Obožavam ih! Još od malene moja posebna veza, baš kao sa modom, ostvarena je i sa tim predivnim malim kuglicama  - belim kao sneg! Ah ti biseri, stalno oko njih neka priča. Koko Šanel nije mogla da zamisli svakodnevne kombinacije bez njih, na portretima naše kraljice Marije čest su modni detalj.

Kaže Wikipedia da je biser je tvorevina nekih školjki koje se nazivaju bisernim.
Biser je sačinjen od sedefa koji se sastoji od kalcijum-karbonata, a najcenjeniji su oni koji su loptasti ili u obliku suze, koji su dosta retki.

Mogu biti beli, ali i crni, kao i u prelaznim nijansama kao i roze, plavi, žuti, zeleni i ljubičasti. U našoj porodičnoj kolekciji, čuvamo bele i crne, kao i one sa posebnom vrednošću koje je deda poklonio mami.

I da, ovog puta napisaću vam (istinitu) priču o kuvaru Žulijanu i biseru. Moj boravak u Portugalu obeležio je rad u restoranu i raznim dogodovštinama, o kojima mogu knjigu da napišem! Elem, na prolećnom meniju se nalazio božanstveno jelo od ostriga i školjki. Svakodnevni rad šefova kuhinje, kao i pomoćnih kuvara sastojao se od toga da se moraju da „srede“ upravo ova morska „stvorenja“. I gle čuda, posle tona i tona očišćenih školjki, simpatični kuvar Žulijan našao je biser. Našao je blago, bože, koliko je bio radostan. Verujte mi i ja sa njim! Ali... nemarni kuvar iz Porta je tu nestvarnu belu kuglicu uspeo da izgubi.

...jer kao što ga je posle tešio šef : „Biser je to, lako se otkotrlja“.

U nastavku, šta gledamo? A da... malu galeriju slika, a ko zna možda nekom i veliku inspiraciju!