I dok je sad u vazduhu pesma grupe Womack & Womack - Teardrops i dok je sad sve iza mene, konačno mogu da kažem - selidba je dugo trajala. Za vas koji pratite moj blog, a znam da vas nema puno, konačno smo se preselili! U jedan stan nadomak svega, u dom pun nekih super stvari...
Dugo smo S i ja trazili i nalazili neke stanove, ali nikad nije bilo to to kao sad. Inače, ona magična Tanja (koja nas opismenjava i putem bloga, čitaj lektoriše tekstove) je pronašla stan i obavestila nas.
Posle par sedmica mi smo tu. U uglu. Na uglu. Kod ugla. Bliže srcu. Ta selidba nije dugo trajala, fizički par dana, ali su mi prošle kroz ruke mnoge sitnice: i zlato, i bižuterija. Navirala su mi sećanja i osećanja... Znači ima se godina, par sitnica i mnogo uspomena. Zato je selidba dugo trajala.
A ovako to nekako izgleda u brojkama:
- 2 dana smo razgovarali S i ja o stanu i samo stanu
- 9 puta smo vozili tamo vamo i prenosili stvari
- 5 džambo torbi je bilo potrebno samo za prenos mojih haljina
- 0 svađe i rasprave sa S
- 14567 nepopijenih čaša vina obećanih sebi kad se sve završi
- 4 predmeta zbog kojih su mi navirala snažna sećanja
- 3 sunčana dana i 30 oruk i eto nas
- 7 otkrivenih mesta novih u roku od 51-nog sata stanovanja. Nije loše.
I dok ne krijem svoje oduševljnje, sa batakom u ruci, gledam S koji zeva i verovatno razmišlja o Ligi šampiona. Kao da ima o tome da se šta razmišlja...