Spopalo me, pa to ti je, neko pisanje ličnijih postova. Ne kažem zbogom modo, ali se malo čudim ;)
Ovako, ne vraćam se tamo gde sam stala, već idem ponovo iz početka. Hiljaditi. put. To su u mojoj glavi ponedeljci, kad nešto kao počinjem npr. da učim, ili da vežbam, ili da se zdravije hranim. Ne dođe ni podne, tog dana kad sve počnje, već držim pljesak u ruci i planiram kuda sa koleginicama posle posla... Zbogom više sna, zbogom zdrava hrano!
Ali pre tog ponedeljka, vikend mi donosi snažnu inspiraciju! Život, hodanje gradom, galerija, pijaca, kuvanje, pa Radio Beograd III. Aha, ne pravim se pametna, ali tako živim. Lepo i jednostavno! Ponekad razmišljam kako su tzv. veliki ljudi vodili bitku sa sobom? Kako su izgledali njihovi „ponedeljciˮ?
Šta više hoćemo od sebe? Zašto stalno izmišljamo neke glupe planove ili novogodišnje rezolucije, kad nismo u stanju da to ispunimo? Zašto moramo da smršamo ili vežbamo? Ili zašto da vežbam kad me to ne čini srećnom? Kome se mi to dokazujemo i zašto gubimo bitke sa samim sobom? 
Sad nagli presek. Nema tih magičnih ponedeljaka, instant učenja, lepog isfoliranog instagram života. Ima prijatelja, mode, umetnosti, porodice, zemlje, verovanja, dobrih i lopših dana... U mom slučaju i puno Saše. 
Davnih dana položila sam sebi račune. Sebi i nikom više. Hoću i neću, ovo i ono. Crno i belo, bez sredine. Vesela i jako mrzovoljna, bez uvijanja. Kritikuju me ljudi punom parom, ne shvataju da osmeh govori da me boli uvo i da ću zaboraviti bez imalo stida to što mi govore, isto kao što oni ospu paljbu, bez trunke svesnosti o sebi samima. 
I sad, rešila sam da podvučem - baš ovom fotografijom ovaj post, jer moda može da se upari sa filozofijom i malim odlukama koje - na veliko menjaju život.