Nisam neki ljubitelj mora, a ni putovanja uopšte... Zna da mi bude naporno, prosto tako, takav osećaj i tačka. I ne bih o tome mnogo, na istoj sam relaciji sa ljudima koji kažu da vole putovanje - ne razumem ih. Toliko od mene, dame i gospode, naklon i ćao!
Ovo bi bilo razmišljanje jedne Marije, pre par godina. Od nedavno, ne interesuje me putovanja, da li idem negde sa nekim ili sama. Dakle, samo se spakujem (haljine, pasoš i pare)! Više ne razmišljam, samo idem. Kao muva bez glave, oću sve - i voz i avion, i kako hoćeš.
Dođem, upoznajem, saznajem, osećam, razmišljam. Vidim - onu hranu za dušu - gradove, ljude, mesta, predele, arhitekturu, umetnost... I probam sve moguće specijalitete od mesa i nemesa, i kojekave koktele i slatkiše sa dvostrukim, ma šta dvostrukim , trostrukim topingom. I brbljam i ne razumem, sporazumevam se rukama i viču na mene i smejem se.
I nastavljam da idem. Sad imam saučesnike u zločinu, Sašu, jednu A i jednog V. Planiramo da idemo negde i da: mašemo ljudima, jedemo krofne u obliku srca, da se kupamo (ja ću verovatno da kukam), puštamo zmajeve na divljim plažama ia vozimo se brodom.
Ne idem još. Još maštam, da raščistimo :)