Ovo bi trebalo da bude post o zimi – magičnoj, snežnoj. Kada se on i ja ušuškani u šalove i sa kapama držimo se za ruke. Pijemo kuvano vino, grickamo ušećerene jabuke dok blinkaju svetla ovog prelepog belog grada. Pre nego što se vam ne bude muka od hvalospeva, da vas uputim (naravno ako vas interesuje kako to izgleda) i oraspoložim jednim šamarom realnosti gde se nalazimo ovog odlazećeg januara 2017. godine.
Od kada imam svest o sebi ne pamtim kada je bilo ovako hladno. Kako je rekao moj kolega : „Ljudi, danas ulazimo u petu nedelju minusa”.
Umotani, prekriveni, u ski opremu obučeni, pokušavamo da sibirsku zimu u Srbiji ledolomimo kroz ulice, auto-puteve, kroz život. Uspevamo nekako. U čemu, zapitala sam se? Kako izabrati prave jakne, cipele, rukavice, a da pri tome izgledamo lepo i da nam je toplo? Da li to postoji? Da li hevi zimska garderoba ubija ženstvenost? Mora li da bude praktična, a ne baš tako lepa?
Ne znam da li sam oleđena ili ojađena do tih mera da mislim da nas je i sunce i plus + zaboravilo. Ipak, hodam dalje, da ne kažem da se kližem dalje, ali bez štikli. Kompletno u ski opremi za Jahorinu spremna, umotana tako da mi se samo oči vide, prelećem do posla i nazad.
Imam utisak i da nam se ideje, inspiracija, pa i mašta odbijaju od tih skafandera, nepromočivih jakni od-bog-te-pita-kog-materijala, koji košta kao 1 ar zemlje u toplim predelima. Sve je sporije, tromije, braon i crno, možda po koja bela kapa i izbegavanje bilo čega. Priznajem, sasvim razumno. Ja bih već sad da se pozdravim sa zimom. U svom boleru predviđenom za hladno vreme. Ali ne ovoliko hladno.