Ako je verovati nekim podacima koji tako kruže internetom, Beograd se prostire na 359.96 km². Ja na to gledam ovako: da mora postojati bar jedno mesto, bez obzira na to da li smo građani ovog grada, slučajni prolaznici ili straci, ali bar jedno ‒ omiljeno mesto u ovom gradu. Znate, ona tačka kojoj se vraćamo, volimo je i koja nam ponekad nedostaje.
Verujem da je svako ima. Moja tačka je baš uopštena, tananananana ‒ jesenji Beograd (uz napomenu da ima još takvih tačkica). Ta tačka je deo moje mape kojoj, bez obzira koliko puta je vidim, nemam problem da se vraćam i iznova se oduševljavam.
Spomenici arhitekture imaju svoju istoriju, umetničke vrednosti, svoja lica i naličija, svoje priče. Onda, ako je tako, možda ta arhitektura, pejzažna arhitektura, ulice, ljudi i energija imaju svoje veliko mesto pod suncem. Ovim jesenjim.
Sofisticiranoj, opet zavisno iz kog ugla posmatranoj, Narodnoj skupštini Republike Srbije, prišli smo iz Kosovske ulice. Ne zaboravljajući na arhitekte: Konstantina Jovanovića, Pavla Ilkića, Nikolu Krasnova, ljude koji su svojim rukama izneli građevinu... i uvek zaboravljajući one koje tu sad (ne) rade i zaboravljaju gde su i šta su ‒ njima jedno veliko ništa. Iz poštovanja prema onima koji su nam napravili Beograd onakav kakav jeste, krišom smo hvatali magiju.
Ovako smo to videli ovih dana...