Znam, znam, još nije ni stigao, a ja već pišem o njemu. Septembar je, ne počinje sezona kiša, ali počinje jedan novi, jesenji Beograd.
Uskoro dolazi, on gospodin Jesen, ogrnut u boje, natovaren gužvama po prevozu, pa onda mu malo temperatura kao i spada... i ko zna šta će još da snađe jesen u Beogradu ili Beograd u jesen!?
Nekako bih, tako mi Beograda i ove jeseni, složila kockice u mojoj glavi, ali mi se ne da. Zato sam (smo) slagali ove kockice jesenjeg Beograda u vidu fotografija. Lepo je i on je lep, taj stari šmeker – taj Beograd.
I eto nas svugde po malo, eto nam Beograda u boji.
   Read More

Jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata sigurno je srpska slikarka iz Požarevca – Milena Pavlović Barili (5. novembar 1909 – 6. mart 1945). Slikarka, pesnikinja nadrealizma, dama koja je obeležila i čuveni Vogue, ostaće upamćena po svom talentu, radu, ali i po prepoznatljivim predstavama jednog magičnog, bajkovitog sveta.
Njen profesionalni život obeležile su 4 faze:
Prva faza – obrazovanje i školovanje, koje je u njenim ranim radovima dosta povezano sa dekorativnošću secesije.
Draga faza – obeležila je 30-te godine 20. veka i poznata je kao linearni period. Milena razvija jedan sistem pun simbola, koje će i kasnije da koristi.
Treća faza (možda moja i omiljena, ako me pitate) – već je prepoznatljiva ikonografija, jaki uticaji umetnika Đorđa de Kirika, na kompozicijama su često antički arhitektonski elementi, moderni likovi „ogrnuti” u renesanse odore. Sve deluje kao u snu, sve deluje kao stvaranje jednog novog slikarkinog sveta.
Četvrta faza – američka i u njenim delima naglašena je nostalgičnost za domovinom. Međutim, upravo u Njujorku, naša slikarka daje doprinos modnom kulturnom životu, sarađujući s modnim časopisima kao što su: Vogue, Harper's Bazaar, Glamour.
Njen osećaj za liniju, tananost žene, koje je prikazivala na platnu, istančan osećaj za detalje, gracioznost uticali su da dobije angažman u navedenim modnim časopisima. Ilistracije za Vogue radila je uljem na platnu, a bavila se i dizajnom i kostimima za pozorišta.
Milena Pavlović Barili stvarala je jedan fantastičan svet blizak nadrealizmu i metafizičkoj umetnosti Đorđa de Kirika. Ostavila nam je mnogo toga, uticala je na mnoge od nas, a ako vas put nanese i dođete u Požarevac, obavezno svratite u Galeriju „Milena Pavlović Barili”, koja je smeštena u njenoj rodnoj kući.
   Read More

Znam da znate da se na područiji današnjeg Egipta u starom veku razvila jedna od najnaprednijih civilizacija – toliko napredna da još predstavlja nepoznanicu za savremenog čoveka. O bogotoj civilizaciji koja nastaje oko 3200 g. pre n. e. ujedinjenjem Gornjeg i Donjeg Egipta, o spomenicima i kulturi, dinastijama, faraonima, pisaću nekom drugom prilikom.
Danas bih malo putovala u taj zagonetni Egipat, rovila po arheološkim nalazištima i pronalazila samo šminku i sve što je vezano za nju (ah, da – bilo bi idealno kad bih mogla da budem arheolog koji pronalazi samo ono što hoće). Danas ćemo malo da pričamo o nastanku šminke, o ulepšavanju, ženama, potrebi za dekorisanjem lica i tela.
Šminkali su se i žene i muškarci u tom Egiptu. Šminkali su se da bi se zaštitili od sunca, da bi se ulepšavali, iznosili stav ili pripadnost... Korisili su glinu – belu, zelenu, crvenu, mešavine olova i bakra, čađ, kanu...
Sastav ponekih preparata bio je veoma opasan, pa je i samo i šminkanje bilo.
Poznato je da je prelepa Kleopatra naglašavala obrve crnom bojom, bojila kapke plavim i zelenim tonovima. Takođe, šminkanje u stilu Horusovog oka ili Sunčevog oka (oivičeno oko iz koga teku dve stilizovane suze) imalo je, pored estetske i magične, zaštitničke moći, zbog jedne legende...
Današnja legenda meni zvuči stvarno – ne samo da su preteča upotrebe alajnera, neodoljivog crvenog karmina, već je Egipatska civilizacija snažan čuvar kozmetičkih i šminkovnih tajni. I verujem da bi mnoge kozmetičke kuće mnogo što šta dale za njihovo otkrivanje. Ali do tada, malo otkrivamo istoriju...
   Read More

Nisam neki ljubitelj mora, a ni putovanja uopšte... Zna da mi bude naporno, prosto tako, takav osećaj i tačka. I ne bih o tome mnogo, na istoj sam relaciji sa ljudima koji kažu da vole putovanje - ne razumem ih. Toliko od mene, dame i gospode, naklon i ćao!
Ovo bi bilo razmišljanje jedne Marije, pre par godina. Od nedavno, ne interesuje me putovanja, da li idem negde sa nekim ili sama. Dakle, samo se spakujem (haljine, pasoš i pare)! Više ne razmišljam, samo idem. Kao muva bez glave, oću sve - i voz i avion, i kako hoćeš.
Dođem, upoznajem, saznajem, osećam, razmišljam. Vidim - onu hranu za dušu - gradove, ljude, mesta, predele, arhitekturu, umetnost... I probam sve moguće specijalitete od mesa i nemesa, i kojekave koktele i slatkiše sa dvostrukim, ma šta dvostrukim , trostrukim topingom. I brbljam i ne razumem, sporazumevam se rukama i viču na mene i smejem se.
I nastavljam da idem. Sad imam saučesnike u zločinu, Sašu, jednu A i jednog V. Planiramo da idemo negde i da: mašemo ljudima, jedemo krofne u obliku srca, da se kupamo (ja ću verovatno da kukam), puštamo zmajeve na divljim plažama ia vozimo se brodom.
Ne idem još. Još maštam, da raščistimo :)
   Read More

Mada se koristio i pre (dezen krpa, koje su bojene pre tkanja...), gingam ili kafanski karo počeo je da ima širu primenu u 20. veku. Dezen koji podrazumeva kombinaciju vertikalnih i horizontalnih linija – bela+neka druga boja, a daje veliku mogućnost kombinovanja. U popularnoj kulturi iskorak su napravile Brigitte Bardot, Judy Garland glumeći Dorothy Gale u Čarobnjaku iz Oza.
A ovde u Srbiji, potpunu stilizaciju dobili su stari dobri kafanski stolovi, ogrnuvši karo stolnjake. Na svo kockanje modnog sveta – tako mi pika i trefa, crveni karo uvek pobeđuje.
   Read More

Kročićemo u stari Egipat još ovaj put. Kročićemo s lepezama, koje su na ovoj teritoriji predstavljale statusni simbol – gospodari su se hladili lepezama od palminog lista ili od nojevog perja. Lepeze se, kao ilustracije, nalaze i na starogrčkim vazama.
Na drugoj strani sveta u Kini, lepeze su bile prava mala umetnička dela. Predstavljale su spoj slikarstva, kaligrafije i poezije. Ovakav način rada na lepezama zabeležen je 33. godine p.n.e.
Japan je veoma zaslužan za pojavu lepeza na sklapanje i to u 11. veku. Rebra su najčešće pravljena od drveta, a često su ukrašavane zlatom i dijamantima. Danas, glumci u japanskim pozorištima koriste lepeze kako bi gestovima i pokretima iskazali emocije.
U Evropu ovaj modni detalj dolazi sa Istoka, krajem 15. i 16. veka i bio je deo damske toalete, naročito u Italiji i Španiji. Lepezu su pravljene od perja – fazana, petla, pauna, ždrala, sokola, jastrebovog i orlovog repa...
I tek početkom 20. veke lepeza postaje nezaobilazni detalj svake dame a zadražale su to mesto i dan danas...
I još ovo: U Londonu 1797. god. objavljen je priručnik za dame u kome se objašnjava tajni govor lepeza, kada se određenim kretnjama slala poruka partneru o privlačenju ili odbijanju (otvorena lepeza – čekaj me, zatvorena lepeza ispred desnog oka – kada te mogu videti, brzo i čujno zatvaranje lepeze – sastanak je nemoguć, lepeza priljubljena uz grudi – volim te...).
   Read More